 |
| Урош Предић: Визија у облацима (1887) |
Још увијек је облачно
Силне су муње и громови
У брдима
Мога дјетињства
Силне су ријечи у бијесу
И страсти изговорене
Претешке су
Када се са усана одлијепе
И загосподаре простором
Тада брда подрхтавају
А камоли неће људи
Још увијек сањам: Са
Страхом јата гавранова
Ишчекујем да злослутно
Над крајоликом круже
Потом ноћ и совуљагу
Која ће гласно плачући
Да ремети тишину и
Одброји судбоносне сате
На крову куће
Жртве одабране
Још увијек је облачно
И киши
У пјесмама мојим
И док громови урличу
Испијам сокове
Од кукуријека и кукуте
И неутјешно оплакујем
Наше
Неповратне одласке
Сахране и вриске
Мирослав Б. Душанић
1 коментар:
''И неутјешно оплакујем
Наше
Неповратне одласке
Сахране и вриске''
Како човјек да остане равнодушан у злу времену и невремну.Умјесто весеља, орха, крушака,љешника, мирисних дуња на прелу и радиљама, сад се наш род и пород састаје само око сахрана, седмица , четресница и задушница.
Мртва мора постале су њиве, гдје су се чобани и чобанице уз стада свијали и радосно уз двојнице и шаргију играли,а птичице чували , дрвца по десет пута обилазили, како га не би посјекли.
Наши преци и травку су пажљиво газили, потоке и јаруге преграђивали и здрави умом били и кад су ракију пили и једни другима помагали и у злу се налазили. Нису много имали, али су духом били богати,а данас богати, али духа немају и опет на свијет много брже одлазе.
Много јака пјесма роде мој Миро, која у душу убада.....!
Постави коментар