 |
| * 1882 † 02. августа 1955 |
Далеко су села, обале и горе
И голубље небо домовине драге,
И сањиве шуме, и широко море,
И вечери сјетне, божанске и благе. –
Далеко, далеко, бескрајно далеко
Оно топло сунце што ми живот даде,
И с њиме све што је ужасно и дивно –
Мој дух и срце, сву срећу и јаде...
Ах, у мом је срцу много сјете, много!
Ћутим, кô кад слушам бôни пљусак кише,
Да спомени давни буде се у души
И у срцу нешто јеца све то више...
Јаков Шантић
 |
| Едиција ЖИВА БАШТИНА Свет књиге и Институт за књижевност и уметност Београд Приредио Станиша Тутњевић |
НОСТАЛГИЈА
Далеко су села, планине и горе
И голубље небо домовине драге
И сањиве шуме, обале и море
И вечери сјетне, божанске и благе!
Далеко, далеко, бескрајно далеко!
Оно топло сунце, што ми живот даде
И све што ј' у њему ужасно и дивно –
Мој дух и срце, сву срећу и јаде!
– Ах, у мом је срцу много сјете – много;
Ћутим – кô да чујем бони пљусак кише,
Што расплиња тугу, која сузе хоће
Зовући из духа све што има више!
Далеко су села, планине и горе
И голубље небо домовине драге,
И сањиве шуме, обале и море
И вечери сјетне, божанске и благе!...
Јаков Шантић
Нема коментара:
Постави коментар