1

Ипак о патњи

            Детињство нам је рудник из кога понекад вадимо
            прилично нечисту руду,
            а каткад најплеменитије драго камење.
                                                                   Милан Ђорђевић

Изгубљене су слике из дјетињства, баш као и
Атлантида.
А можда су одувијек и биле нестварне
да бих с њима оживио сјећања — и осмислио
живот.

Прихватити ову стварност је тежак ударац који
изазива мучнину и дрхтај — не у тијелу но у
бићу. И ту грозоту ништа не може
потиснути.

Ово није никакво филозофирање, ни лирика.
Ово је само гласно јецање — кад немаш коме
да се обратиш, далеко у туђем
свијету.

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

Александар Марић је рекао... уторак, август 28, 2012

Драги Мирославе,
чујемо те и Бог те чује и састрадавамо са тобом, јер шта је род овај до страдални. Само смо нека страдања назвали срећом, а нека несрећом. А превеликим роптањем само можемо да одбацимо лаки јарам Доброг Пастира и за себе да изаберемо злог најамника и ставимо трупце на леђа. а све се догађа у контексту времевечности, тако и наша врлина, али и грех.
Ако си Србин и хришћанин светли тамо где те посеја Сејач доброг семена, јер он воли све људе и сви су му браћа и синови. Буди зно соли и тамо у бљутавом завичају и мада се можда ти нећеш осолити, али ближњи твоји и наши и ини осолиће се.

У Христу Господу брат
Александар

 
Top