1

ОБЕД

седимо за столом, једемо се. ми и смрт.
ми у зениту, она на крају, у твари која
губи облик. из здела се пуши мошус.
комади животиње плутају у њима
као мртви удови дављеника. ми их, спокојно,
ловимо. унутарњом снагом, погледом, виљушкама.
нико се од нас не сећа крика
којим је она довучена на трпезу. нико јој
не среће поглед. њене очи, као некад,
док је гасила жеђ у зденцу, још мотре
на небо; осврћу се на сваку промену шуме.
нико се не сећа њених првих корака, њеног
лаког скока, док је измицала потери. нико
не помиње дрхат, потом роптај и, коначно,
пад. нико да објасни сев ножа, завитланог у ваздух,
у младо срце, у утробу. у живот.
нико да види да је сâма смрт на столу!

толимо глад и гасимо жеђ.
у светлуцавим посудама прште кристали.
низ ждрела нам се слива миск вина. нова
снага струји кроз наше поре, оштри чула и кретње.
нико не помиње крчење шуме,
бацање семена, понављање калемова. сузе
што капљу подно чокота.
прхат полена, тишину зрења.
нико да се прене што све што нам руке за столом
такну,
давно већ смрти припада.

заиста,
нико да спозна траг своје смрти!

Ристо Василевски

Постави коментар Blogger

Pedro Luis López Pérez је рекао... недеља, новембар 11, 2012

Bellísima Poesía llena de Profundidad y extensión sentimental.
Abrazos.

 
Top