Данас је тачно 6 година како предем на овом блогу – некад мање, некад више успјешно. Првих седам мјесеци није вођена никаква статистика о броју посјета, а онда је 24. јуна 2007. год. уграђен тај фамозни бројач. Бројач је регистровао 121.813 посјетилаца и 240.330 отворених страна – скоро 62 посјетиоца дневно...
Сваког дана је у просјеку отворена 121 страница, што је за блог као што је мој, ипак задовољавајући број.
За ових шест година сам успоставио везе са ствараоцима (књижевницима, сликарима, илустраторима) и љубитељима умјетности са свих шест континената. Са некима од њих су изграђене веома добре пријатељске везе. Овај скроман блог је постао саставни дио моје свакодневице... и надам се, да ће ми то још извјесно вријеме да буде...
Без пређе и кудеље
снове ткам
Нит се истрошила
покидала
Некада свила била
сад ни кучина ни
паучина
А ја ткаља очајна
што снаге има да сања
и без предива
Тодора Шкоро
11 коментара:
Cestitam Miroslave ...
dobro ti ovo radis.
Хвала! Гура се некако.
Свака част брате Мирославе, видим жица те окружује, али те ипак не обузима. Честитам!
Хвала за филм. :)
Брате Александре,
Све жице и међе су увијек биле само привременог карактера, па је тако и ова моја...
Доће дан кад ћу да је покидам!
Братски поздрав!
"Bez pređe i kudelje
snove tkam
Nit se istrošila
pokidala
Nekada svila bila
sad ni kučina ni
paučina
A ja tkalja očajna
što snage ima da sanja
i bez prediva"
Pozdravljam te, i čestitam, dragi Miro, ovom mojom kratkom pesmom i neka ti ona kaže da pređa i od snova može biti, i da je naša, pesnička, najčešće takva! Živ bio!
Сестро моја мила,
Због ових тренутака вриједи водити овај блог...
ХВАЛА!
Знаш, Мирославе, не због пуке усамљености или тренутне несигурности у стварању, него због дивних људи који су се окупили око наших блогова, и због лепих тренутака које нам ти људи причињавају, ми и истрајавамо у блоговању. Пре два дана, сазнавши да наша Пипи (блог "Вредне руке") има отварање изложбе у Београду, не јавивши јој да ћу доћи, само сам отишла на отварање! Можеш ли да замислиш радости, неверице и суза! Као да смо се истински знале и среле после много година... Њој у част, одрецитовала сам своју песму "Стамена", а наш заједнички пријатељ (не виртуелни, него стварни), сјајни певач Драгољуб Фируловић Фирул отпевао је песму из Мокрањчевих руковети... Домаћини галерије су били невероватно изненађени, никад такво отварање нису имали... Ето. О таквом једном изненађењу које маштам и теби да направим, размишљам. А дотле, друговаћемо овако. Истински. Жив ми био!
Знам да је Пипи једно вријеме била „одсутна“,
а онда сам сазнао „зашто“ – спремала се за Изложбу...
Наравно да су сви ти сусрети дирљиви... Ми се познајемо
„по радовима“ (нашим „отвореним/нескривеним“ успонима
и падовима), а толико искрености налази се само у уском
породичном кругу...
Док је таквих сусрета и подршки, не плашим се за овај свијет!
Само вртуљај роде...још дуго и дуго !
Срећна годишњица. Да твог блога није и Веселинке не бих знао да имам тако добар узор. Хвала ти Мирославе.
Постави коментар