Црнило дана
Кад усред густе таме видиш црно зрнце
И то црнило несносно погледом лута
Тад јасно знаћеш да су ти украли Сунце
И да си већ стигао до ивице пута.
Тад очи несном склопи – дуго, дуго ћути
Не тражи ништа, никог – сам у себи буди
И слушај како тама звони што бол слути
Док негде далеко, у сну неком, све руди.
И ћутећи тако пусти да обузме чула
Музика мртвог дана и воњ празног јутра
Док на душу ти капље мисао сва трула
Од чежње да будеш изван сваког сутра
Кад усред густе таме видиш црно зрнце
И то црнило несносно погледом лута
Тад јасно знаћеш да су ти украли Сунце
И да си већ стигао до ивице пута.
Тад очи несном склопи – дуго, дуго ћути
Не тражи ништа, никог – сам у себи буди
И слушај како тама звони што бол слути
Док негде далеко, у сну неком, све руди.
И ћутећи тако пусти да обузме чула
Музика мртвог дана и воњ празног јутра
Док на душу ти капље мисао сва трула
Од чежње да будеш изван сваког сутра
Анђелко Заблаћански
Нема коментара:
Постави коментар