 |
| © by (XV) - Charlotte / New Zealand |
Остао изван раја
Моје очи су од честих киша испране
И заморене
Зуре у даљине тражећи хоризонте
И никако да открију те славне врхове
Са којих орлови у кружне шетње
Полијећу
Моји сапутници и другари су дјеца
Безнађа одрасла у смећу
Послије бродолома
Кртице изморене у студени сјевера
Пацови и лешинари из предграђа
Гдје звона звоне а богова нема
И мртве душе као сјенке
Испреплетене
Тумарају изгубљене и заборављене
У лавиринтима подземних станица
И катакомбама
Не успијевајући да се смире и удоме
Моје се ноћи пробудиле а зоре
Одзориле
Моји дани прецвјетали и одбројани
Нестали у посљедњем урлику крвљу
Натопљене земље
Мирослав Б. Душанић
3 коментара:
Моје очи су од честих киша испране
И заморене
Зуре у даљине тражећи хоризонте
И никако да открију те славне врхове
Са којих орлови у кружне шетње
Полијећу
U ovim stihovima se oseća čežnja za zavičajem.Pišete neobično lepu poeziju.Svidja mi se način na koji to radite.Tajkodje mi se svidja i kako uredjujete blog.Veoma rado i često svratim do Vas i vašeg bloga.
Хвала Вам!
Наравно да ми похвале годе... али ни сам нисам сигуран гдје да се смјестим -
од пјесника сам далеко, али нисам ни обичан читалац... Једна ме "списатељска душа" назвала ИСПОВЈЕДНИКОМ. Ако је тако и ако у томе има истине, онда сам ја ЈАВНИ ИСПОВЈЕДНИК...
„Моје се ноћи пробудиле а зоре
Одзориле" – какво благо језичко!
Ноћи одноће, па зоре зазоре,
и све тако редом, песниче мој!
Постави коментар