Паметнија
Ноћи ме не штеде.
Годинама већ
Једна другој дубимо површ
Тражећи крв,
Нешто да потече.
Ни ова ноћ није сама,
И све што има рећи
Остаје неважно.
Сан је одавно престао
Бити завера
Против обичног света
Прашњавих људи
Усахлих очију,
Деце које не долазе на свет
Из љубави.
Време приметим кад прође
Каже ми да сам камен већ.
Постала од честица мрака?
Предугог зурења у празно.
Направим искорак ка дану,
Превлачећи се по тротоарима
Као одбегла марама
Са груди неке од пролазница.
И док милиони причају о проблемима
Злату и економији,
Ил' о доласку Христа
(има их који се буне на све)
Ја трчим гледајући на сукњи перлице
Како сјаје истим сјајем
Као и комадићи стакла
На неасфалтираном путу.
Снежана Чкојић
Нема коментара:
Постави коментар