Оргије
Пијемо нас неколико пропалих људи
И полусвет:
Без свега, и без радости; мада нам груди
Чезну за цвет.
Звуци виолина, вино, јак додир жена
Дају нам пир,
Ал' свуда се крећу сенке мртвих времена
Умрли мир.
Музика с песмом пружа нам старе јауке,
Опела траг;
Загрљај, занавек наше скрштене руке
И живот наг.
У самоћи нам станује, ко у ћутању,
Велики страх;
Без лека смо. С нама ту је, ноћу и дању,
Ледени дах.
У игри, у пољупцима тражимо бесно
Израза, сна;
Плачемо, мртвима што је у паклу тесно,
Кад нема дна.
Још свак живи у гробу свом, само што неће
Да види гроб,
Ни своје дане, што горе ко мртвом свеће,
Ни своју коб.
Пијемо с уста и чаша. Маштом лудила
Стварамо зрак:
Све нас је довела тајна што нас убила,
Откала мрак.
Пијемо нас неколико пропалих људи
И полусвет;
И знамо, радост не може да пробуди,
Опао цвет.
Владислав Петковић Дис
Нема коментара:
Постави коментар