 |
| ? |
Изван игре
У драматичности борбе са слабошћу тијела
на тренутак сам подлегао ускогрудости и
пожелио да зауставим котрљајуће — низ
степениште раздрагане гласове и кораке
комшијске дјеце...
„Па да, треба умирати“,
једна је од многих пјесама Чеслава Милоша.
Ех, да сам пјесник
да опишем како вријеме брзо измиче
остављајући отворене ране и ожиљке
и не лијечи — ништа не лијечи...
Да испјевам немир и у стих смјестим
напетост јучерашњег дана, и како сам трпио
болове у кичми, и у кољенима
и чуо вриске
као некада у откосима младе дјетелине...
Мирослав Б. Душанић
4 коментара:
Ниси ти у грудима заробио ову птицу (са илустрације)... Певаш њоме. Потресно.
Miroslave, citajuci tvoje stihove o bolesti, samo dobijam sve vecu potvrdu i jacu zelju da sledece godine po planu, zapocnem svoje "penzionisanje" i smestim svoj ceo svet na planini u Srbiji. Godinu dana sam mladji od tebe i nadam se da mi je ostalo bar jos dvadesetak "kvalitetnih" godina. Zato hocu da ih provedem u zdravom ambijentu, kao sto je onaj sa tvog proslog posta.
Ne daj se generacijo.
Кад би то урадио, био би то највећи домет мога текста...
(А идеја ти није лоша... Чувај здравље - кад кола крену низбрдо, тешко их је зауставити. Због болести не радим од прошле године. Пошто се "клупко само одмотава", не знам како ће се све то завршити... због силних операција и бирократских одуговлачења по питању стечених новчаних затраживања,још сам спријечен да учиним радикалне резове...)
Пријатељици поздрав од срца!
Постави коментар