 |
| © by Војкан Ђурђевић |
Сунце замире и земља нестаје у
зноја и необично покретне магле
мртва слова котрљју ходницима
узмичем заморен пред налетом
тих хаотичних знакова
и док не засузим посматрам
наслаге боје, и поре, и пукотине,
и мрље
али какву бих требао да откријем
тајну
у структури зида нема уточишта
енергија донешена с југа
чије око ме из таме сумњичаво
загледава и истражује
из којих разлога провјерава
чије руке посежу и грабе
уклањајући шуме и воде
празнећи хоризонте силније од
свих висинских вјетрова
по чијем налогу и ко обликује
концентричне кругове
претварајући их у разбарушене
ореоле давно прошлог свијета
подметане замке
зашто би да ме заувијек докрајче
...
Мирослав Б. Душанић
Нема коментара:
Постави коментар