0

Мирослав Б. Душанић: Несрђен парк у Хилдесхајму
Сужањ истине

Кад се смрачи, сан постаје као љута
звијер. Неукротив. Непредвидљив. И
похлепан. Тражи своје жртве – И све
буде подређено том тражењу.
Ако се
смрт не забиљежи, све је безнадежно.
Трудим се, да останем стално будним.
Ако ме ноћне утваре преваре, ко ће да
открије завјере и тајне нових гробова?


Усуд

Нема прокрчених путева. Лутам заједно
с вјетром. Корак ми тежак. И несигуран.
Носим крст Истине. Нећу да га спустим.


Матеја Душанић: Са једог игралишта у Београду
Умјетност 

Гледао сам како умире – Сједио је на
кревету. Узвишеног израза патње.
Мирно пућкајући лулу.


Опијело
 


Сандук. Мала црквица у Химелстиру.
Лице спокојно. Непомично. Као кип –
Друкчије не би ни приличило. И поред
свих тортура остао је слободан човјек.

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top