уторак, 12. март 2013.

Мирослав Б. Душанић: У потрази – Царство ријечи

Мирослав Б. Душанић
У потрази — Царство ријечи

1.
Ноћу је соба моја, ковница стиха. Усудим
се, запловим, сном широким, у поднебље
огледала — преобразбе. Безвремено. Све
је чисто (умивено!), нема сјенки. Свилен-
трава до појаса, таласа се. Цвркут птица.

Наши преци, сиједих власи, славе биље.
На облутку древног зденца, као амвону,
расковник и перуника, поред чуваркуће и
душице горске виле. Под каменом хајдук-
трава, гране лијеске, зовин цвијет, цвијет
од глога, и плод од дрена. У авану цијеђ
коприве, сок од брезе, коријен шљеза.

Заборављен то је свијет. Све изгледа
као игра једног трена — стања свијести,
изузетно замагљена. Варка или збиља?
Питам себе у кошмару — тајанственим
дубинама. Како наћи праве ријечи? Как'
превари не подлећи? Које су се моћне
силе, удружиле, обрушиле, населиле?
Зашто травке на олтару? Која бића
дозивају? Анђеле, ил' с горе вилењаке?

2.
Ноћу је соба моја, ковница стиха. Ријечи,
Царство тражим. Очи ширим (илузија!), и
нађем се у гори беспутној. Чујем гласе к'о
да неко јечи. Гле, чуда јака! Видим себе у
улози ђака, а учитељ, змија — љута шарка.

Сваку грешку, угризом кажњава. Од мог
плача гора оживјела. Из пећина јавили се
вуци, и очњаке показују бијеле. Са литица
брзе као стријеле, измилиле травоносне
виле. Чудно биље из кошара вири: горски
чичак, кукуријек, чемерика, буника, жабљи
раставић, плод автике, вучја јабука и једић.

Још бијах при свијести, прије него што ме
виле милоснице, у гроб положише. На ухо
шаптале: Вјеруј у благодат и исцјељење!
У Вјечног живота отјеловљење. Тад су у
ваздуху испариле, нестале. И видјеше очи
моје, што ријетке видјет' могу: раствори се
Свод Небески на двије поле. И земља се
располути. Једна пола у Пламену — смрад
Сумпора. Друга блиста, с ликом Христа.

3.
Ноћу је соба моја, ковница стиха. У њој
струје вибрације, далека свијета нека.
У њег' тонем, тајне жељан. Једна ријеч
је цијела пјесма. Она вјечни живот даје.
Како до ње? Гдје се крије извор-чесма?

Осјећам се попут врача, који стење и
уздише. Док стих сриче, док га глача
у тишини. Кад све спава, поздравим се
с овим свијетом. И преселим у предјеле
оностране. На изворе судбе — кушње.
Срећем претке, све насилно уклоњене.
Док видају тешке ране, мудро ћуте.

Како пронаћ' пјесми кључе? Немам
храброст да упитам: Сан да пишем, или
наде? Страх ме да се не наљуте. Како
огањ да распалим? Шта је Алфа, шта
Омега, добра стиха? Шта да додам,
шта да бришем? Која је то ријеч бајна,
што би била спона трајна, да повеже
паучину оба свијета. Дал' је гласна или
тиха, као вода из потаје? Шта остаје?

---------------------------------------------------
---------------------------------------------------
(Ноћу је соба моја, ковница стиха. Учим
да клешем ријечи. Од Заборављених
Мајстора — Владара Тајни, што су знали
да се Господом све бескрајности
претварају у чудесне благовести*.)

Мирослав Б. Душанић
__________________________
* Мирослав Лукић

5 коментара:

Negoslava Stanojevic је рекао...

Mislim da ste odavno postali kralj reči...

ТОДОРА ШКОРО је рекао...

Isklesana (iskovana) do savršenstva!

Мирослав Б. Душанић је рекао...

ХВАЛА ВАМ, ПРИЈАТЕЉИ!
(клешем, учим, себе тражим...)

Cristina је рекао...

Tus palabras echan raíces como el árbol, se extienden cada vez más firmes!
Un placer leerte, abrazos.

http://perfumederosas-cristina.blogspot.com

Мирослав Б. Душанић је рекао...

¡Gracias!
:)