0
Дилувијална пракса поезије

Многи писци пишу
у сутерену времена
верују да исторуја постоји
трче кроз њу
памте датуме
скупљају кишницу
за прање сапунице векова
и никад не излазе из
сопственог дворишта.

Авлијски писци пишу
у авлији по авлији за авлију
углавном су једни с другима на ти
познају се још из 
бољих а опаких времена
социјализма рецимо
награђивани онда
нашли су новог господара
за своје нове риме
с укусом мита и паљевине
за дуге приче од Сизифа и назад
згодних за окупљање
клана ошишаних
а недокланих.

Време нема ништа против њих
време је мазно и увија им се
под ногама
но можда против
има естетика.

Авлијско лепо
не познаје правило лепоте
али се зато искушава
на правилима историјске:
на губилиштима
на стратиштима
на бојиштима овог или оног поља
без жита и без булки.

Они знају куда иде време.

Њихова дилувијална пракса поезије
води их Кромањону
пролази поред Стоунхенџа
спушта се као река понорница
у пећине Горгоне

спаја се негде са путем за Аушвиц
и иде још даље у
будућност
дилувијалну
или постисторијску
видећемо.

(Инсбрук, 23. јун 2009.)

Бошко Томашевић

Постави коментар Blogger

 
Top