 |
| © by Blanca Juan Palau |
НЕПОСЛАТО ПИСМО
Не, нећу да пошаљем то писмо које сам написао,
јер писати неком после осамнаест година,
или после само три године,
значи писати непознатом и равнодушном -
некоме коме је свет и успех преча ствар.
Најгоре је имати илузију о старим пријатељима.
Већина мојих пријатеља припада оном свету или забораву.
Нестали су у пепелу, и не могу се појавити подмлађени
из пепела…
Нису више ни страшила… Страшила у пољу.
Циганке из Комше, што лове рибу у реци
рукама, као Индијанке у филмовима,
искреније су од… Могу да им довикнем,
да се нашалим мрсно… И неће ми узети за зло…
Не, нећу да пошаљем то писмо које сам написао,
јер писати неком после осамнаест година,
или после само три године,
значи писати непознатом и равнодушном -
некоме коме је свет и успех преча ствар.
Најгоре је имати илузију о старим пријатељима.
Већина мојих пријатеља припада оном свету или забораву.
Нестали су у пепелу, и не могу се појавити подмлађени
из пепела…
Нису више ни страшила… Страшила у пољу.
Циганке из Комше, што лове рибу у реци
рукама, као Индијанке у филмовима,
искреније су од… Могу да им довикнем,
да се нашалим мрсно… И неће ми узети за зло…
Мирослав Лукић
Нема коментара:
Постави коментар