0
Шумадијски мотив
К'о брат брату...

сумњива је то поезија — рече нехајно
ријеч ти се мучи, никако да се удоми
прави пјесник нуди разговор угодни
а та твоја пјесма, јадна, разголићена
скрхана, брадата и неочешљана
к'о из неких старих, злих времена
и како је звати пјесмом, а нема риме
док је читаш заврти ти се у глави
посрћеш к'о с камена на камен
једва чекаш да престане мучно бауљање
да сједнеш, и к'о човјек одахнеш
ја ти к'о брат брату, мани се те работе
нема 'љеба, без мало зноја и мотике
опасуљи се док није сасвим касно
чему силне школе, зар зато жуља дупе
ваљда имаш кога свица у тинтари
никога нису нахраниле смутња, слутња
запомагања, трице и дрангулије
имаш двије здраве руке, отвори очи
прогледај, потегни из петних жила
јер само те та сила, може да избави
пусти, нек' друга сорта, калеми стихе
њима се и може, а богами и приличи
уштогљени, дебелих шија, к'о пастуви
ржу око својих дарежљивих заштитника
између залогаја сарме и браветине
нижу једну за другом пјесничке слике
милина слушат‘ њихове спјеве, жуборе
и клизе, к'о рујно вино на пун стомак
ту нема станки, ни чемера, ни лелека
ријечи су славне, провјерене, одабране
о храбрости и побједи снажних тића
с наше гране, ту се лије туђа крвца
потоцима, ја љепоте, драги Боже, сви
се топе, та им пјесма кураж даје, све
им око срца мило, груди им се надимају
до неба се уздигнули, узјахали на облаке
небом плове, громе сију, муњом пале
са звијездама чела ките, такве пјесме
мотивишу, снагу дају, оне су нам убојите
а те твоје, Бог да прости, и да нам је на
милости, за до вијека, гурају у депресију...

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top