1
Мирослав Б. Душанић/Blanca Juan Palau
Зона сумрака

путања ми јасно оцртана
на путу ка ишчезнућу...

послије толико година
стоички подношеног
самовања
све је мање трзаја —
у тијелу нема замаха
попустиле уставе
крик по крик
надвили се сури облаци
покидала паучина
све се у мени побунило
цијели систем саздан
од крви и меса бјесни
мишићи грче
отказују зглобови и зуби
кичма оглодана
зјапе кости као пискаве
зурле
порозне и шупље
шкрипе при сваком
покрету...

... копним полако
ни лако — ни једноставно

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

PESA - dar је рекао... уторак, март 19, 2013

И кад копни,постоји нада засијаног сјемана да никне и све опет пробуди ,разгали душу,а кости и кичму у равнотежу доведе.
Без мене и без тебе, али у нашем постојању и помињању за нека нова времена, јер нисмо остали без сјемана и имена.
Све је то праискон и живот који настаје, траје и нестаје !

 
Top