уторак, 05. март 2013.

Мирослав Б. Душанић: Grave con dolore


Grave con dolore 
     
                           Никога нисам срео
      идући стазама Велике магазе већ
      обрасле травом, осим црних косова
      и фазана који су ниско прелетали
      и нестали у непрегледном
      зеленилу грмља.
                                    Мирослав Лукић

Стихови Мирослава Лукића
миришу на испашу и сијено са Хомоља
те ноћи кад сам их читао
сањао сам људе у групама
униформе непознатих војника
рушевине неког града и крике

Кад у мом сну избије рат
никад нисам на првим положајима
увијек сам у неком збијегу
тумарам тако и додирујем стабла у шуми
кад се пробудим у налетима стида
избјегавам свој лик у огледалу

У шумама густим и црним и гудурама
моји преци су за историју гинули и убијали
преживјели с капљама жучи враћали се
својим кућама
чекајући на правду и данас заоравају бразде
у запуштеним њивама

Радо бих да заборавим све моје снове
и крвоток успомена
измијенио бих и прошлост наших очева
јер је она та несрећна збирка узрока
која ме ноћу у бијег тјера
а дању грижу савјести изазива

Залуд – због недостатка слободе покрета
снови ме избаце из равнотеже
и страхујем а да нисам ни спознао
шта то смрт значи
нити сам открио законе
ни њене загонетке

Изнова читах стихове Мирослава Лукића
мирис сијена није изгубио на интензитету
и тек што заспах рат се прошири
захватио обронке Хомоља и пријети
ја се поново пронађох у бијегу
а пјесника Лукића спроведоше у тамницу

Мирослав Б. Душанић

Нема коментара: