Мирослав Антић: Ром

Ром

              I
Ја знам, мати,
да оправљам кишобране.
Ал не могу.

Зар си некад чула, мати,
да ти жито каже
да му треба кишобран?

На тим разним кишама
разна деца расту.
А шта ми је дете, мати,
него једно жито?

И шта може да буде од жита?
Исто што и од детета, мати:
да постане колач.
 
Зар си, стварно,
чула некад, мати,
да ти колач каже
да му треба кишобран?

              II 
Ја знам, мати,
да оправљам сунцобране.
Ал не могу.
 
Зар си некад чула, мати,
да ти птица каже
да јој треба сунцобран?
 
На тим разним Сунцима
разна деца расту.
А шта ми је дете, мати,
него једна птица?
 
И шта може да буде од птице?
Исто што и од детета, мати:
да добије крила.
 
Зар си, стварно,
чула некад, мати,
да ти птица каже
да јој треба сунцобран?

              III
Дај ми мати, кишобране.
Дај ми, мати, сунцобране.
Да исечем.
Да подерем.
 
Да се Сунце не наљути.
Да се киша не наљути.
То су, мати, моји лепи
и једини кумови.

Мирослав Антић