Мирослав Лукић: Спрам пламена свеће...

Спрам пламена свеће...

Љуља се сенка наслона столице,
као катарка брода;
нисам, малопре, видео своје лице.
Није ми жао изгубљене самоће,
већ самопоуздања.
(Гадим се - изрода!)
Лица људских је све мање -
наличја све више.
Схватам шта је поткопало
моје самопоуздање.
Наказност љубавног чина

налегне на биће као трзај хаубице.
Љуља се, љуља сред мора тишине
сенка наслона столице...

(10. децембар 1989. Око 2 часа ноћу.)

Мирослав Лукић