0

„...Господе Боже, изнад свих облака,
пошаљи ми оштар мирис отровних
билина и сумпора и вулкана, резак
глас ноћних звијери и потреса и
грмљавина, неподносив сјај муња и
сунчева колута и морске плоче, оцат
и жуч и ма коју медицину, али ме не
засипај пепелом мојих поподнева,
него дај смисао и љепоту данима
мојим, јер гинем под твојим равнодушним
небом и искочих из своје извештале
коже од неуништиве и посвећене
глупости својих суграђана... Моји су
дани као карикатуре код којих је велики
труп на кратким ногама. Моје поподне је
дуго, без краја. Уједињено с вечером оно
чини комични труп мога дана. Оно се
леди и смркава и изгледа као да никад неће
проћи. Залуду је погледати на часовник,
залуду је шетати собом или читати; дан
лежи! – зове се уторак или сриједа – и
задаје бол у лубањи и оставља умор на
лицу. Невјероватно је колико се препати
свако поподне кад се ништа не догоди.
... Не зна се која су доба. Смркло се.
Боли ме чудан час између дана и ноћи...”
 
Иво Андрић
/По избору Анђелка Анушића, као увод тексту "Богородица Лепавинска" у Летопис Матице Српске, Књига 488, св. 6/

Постави коментар Blogger

 
Top