 |
У расцјепу новооткривене земље
Познајем неке људе,
румених образа,
театрално улицом ходе,
онако у групама,
и свијетле попут свитаца.
Нико не зна, кад су град
тачно населили и са које стране,
али се нагађа да су ушли
тајно, можда ноћу,
преко источне капије.
Говоре глагољивим језиком,
громогласно, одважно и наметљиво,
као да страхују да не занијеме.
Познајем неке људе,
водњикавих очију,
као да из њих даноноћно лију
у слаповима кише.
Крећу се увијек сами.
За њих кажу да су домаћи,
т.ј. одувијек живе у овом граду.
Обично запосједну ивичњаке
и све постављене у парку клупе,
и упорно ћуте.
А кад прозборе, што је ријетко,
њихове ријечи су некако скупе,
и тешке попут громада стијене.
Мирослав Б. Душанић
Нема коментара:
Постави коментар