уторак, 16. јул 2013.

Василиј Симоненко (Васи́ль Андрі́йович Симоне́нко)

*08. јануар 1935 † 13. децембар 1963

Знаш ли да човек си ти?
Знаш ли то или не?
Осмех твој је јединствени,
Бол твој је јединствени,
Очи твоје су посебне.
 

Више те неће бити,
Сутра на овој земљи
Други ће људи ходати,
Други ће људи волети,
Добри, брижни и зли.
 

Данас је све за тебе:
Језера, шуме, пољане.
И живети треба журити,
Волети треба журити,
Не дај да нешто промакне!
 

Јер на земљи само човек си ти,
И хтео то или не,
Осмех твој је јединствени,
Бол твој је јединствени,
Очи твоје су посебне.


Василиј Симоненко

Мирослав Б. Душанић

2 коментара:

Veselinka Stojkovic је рекао...

Не треба оставити букет цвећа да свене
на стени крај извора.
Маховином покрити макар да росу
сачува на прашницима –
или грања наломити сетних честица од бора
и хлад направити откинутим надањима,
невиним чашицама.

Не остави ни једну стазу пружену до ногу
а да је не прогуташ корацима до краја
јер, све стазе, па и ма какве биле, воде бегу,
ономе који је део тебе и најлепшега раја…

Паун Петронијевић, „Аманет“

Мирослав Б. Душанић је рекао...

Дивно!