2
*08. јануар 1935 † 13. децембар 1963

Знаш ли да човек си ти?
Знаш ли то или не?
Осмех твој је јединствени,
Бол твој је јединствени,
Очи твоје су посебне.
 

Више те неће бити,
Сутра на овој земљи
Други ће људи ходати,
Други ће људи волети,
Добри, брижни и зли.
 

Данас је све за тебе:
Језера, шуме, пољане.
И живети треба журити,
Волети треба журити,
Не дај да нешто промакне!
 

Јер на земљи само човек си ти,
И хтео то или не,
Осмех твој је јединствени,
Бол твој је јединствени,
Очи твоје су посебне.


Василиј Симоненко

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

Veselinka Stojkovic је рекао... четвртак, јануар 22, 2015

Не треба оставити букет цвећа да свене
на стени крај извора.
Маховином покрити макар да росу
сачува на прашницима –
или грања наломити сетних честица од бора
и хлад направити откинутим надањима,
невиним чашицама.

Не остави ни једну стазу пружену до ногу
а да је не прогуташ корацима до краја
јер, све стазе, па и ма какве биле, воде бегу,
ономе који је део тебе и најлепшега раја…

Паун Петронијевић, „Аманет“

 
Top