0
Мирослав Б. Душанић
Јаков

Корачаш уназад да заметнеш траг
У пустињи што раствара време на трзаје,
Док ноћ не дође и свој звездани саг
Простре над тобом. Тад схваташ да брза је


Одлука да бежиш из завичаја у непознато била:
Уместо постеље песак и камен за узглавље.
Страшно је место, кажеш, кад окрзну те крила
Анђела и покрену ваздух над тобом. Шав је
 

То посред небеса, отворен као лестве, по којем
Небески весници пењу се и слазе. У твојем
Сну они траже место да ти дошапну и озаре
 

Чело да ниси сам, да завет још увек траје.
Где год се пробудиш, подижи камене олтаре
У земљи обећаној, коју ти Господ даје.
 

18. 6. 2011.

Звонимир Костић Палански

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top