0
Очева ријеч у сну
 

Све чешће отац ми говори,
када као сјенка ушета у сан,
да моје срце куца убрзано.
Уморило се, каже, па брза,
као стари, дотрајали часовник. 

А и ти си се уморио, каже,
па успорио корак, као казаљке
сата који нема смисла поправљати.
 

Много читаш, говори забринут отац,
и много књига кроз руке протураш,
а добро знаш да само једна је Књига,
па и њу до краја живота да читаш,
никада је, гладан, не би дочитао.
Када већ читаш, вели, наглас читај,
да ти и мајка усамљена понеку чује
сада кад јој је само Ријеч остала.
 

И ријеч понекад савлада умор,
безгласно шапуће очева сјенка,
па тражи срце које смирено куца
и уво у коме ће предахнути
као у брижном мајчином погледу.
А твоје срце пребрзо дамара,
ромори отац одлазећи из сна,
осмијехнут, као да се у живот враћа.


Ранко Павловић

Постави коментар Blogger

 
Top