0
Звона

Мук умјесто звука у дубину тоне
блажен вјетар гали посрнуле душе.
Не мирује клатно стално неком звоне
у освиту дана звијезде се руше.

Магла грли земљу смак свијета
крај усамљене хумке једна жена јеца.
Заврнуте главе а оштра длијета
клешу сува дебла гдје рањеник клеца.

Ресе љесковине додирују раме
ускоро ће дан и излазак сунца.
Умакао хладном бриду оштре каме
омамљен сакат поред дебла бунца.

Пржи жељезо усијано врело
невину чељад као жита снопља.
Посивјело воће отежало зрело
од отровних стријела и сулудог копља.

Све полудјело човјек звијер љута
гдје год се кренеш крв прокапа нова.
Завијане стазе нигдје пута
тек у мрклој ноћи огласи се сова.

Још се онај вуче испод суве гране
крвав колут сунца нагео да зађе.
Да га лишће храни и цијели ране
да се зрно среће у невољи нађе.

Владимир Настић 

СРНА, Едиција ПОЕЗИЈА (1996)

Постави коментар Blogger

 
Top