 |
| Мирослав Б. Душанић |
Чудно ли ме слободи ово
чудније ли веза.
Букнем у теби, врео се уливам,
језа је ово, ох, језа.
И траг путањама твој,
па ме пали.
А чудно застрепи срце,
а студим.
Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?
Јер и пепео ће ветри разнети,
а нема разрешења.
Тону без потонућа,
без дна у налажењу,
без дна се изгубе створења.
И трагом куда сагорели
све болнија су обнажења.
Врео се уливам,
а чудно застрепи срце,
а студим.
Љубећи шта ли то убијам,
шта ли будим?
Момчило Настасијевић
Нема коментара:
Постави коментар