3
Мирослав Б. Душанић
ми смо усамљеници
уморних и блиједих лица
путници намјерници
на трновитим стазама
без биљега и станки
а овај свијет је варљив
и препун замки
и небо је туђе
на њему су туђе птице
и тмурни облаци
и капи кише
када лију немилице
и урезују дубоке трагове
и они су туђи
и све те драме у нама
и око нас
ватре пепео и стијене
нису наше
ни тренутак нисмо ми
сами одабрали
иако имамо тај утисак

наша је само празнина 

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

Zlatni Skarabej је рекао... субота, мај 06, 2017

U međuvremenu praznina

M. Dušaniću


Otvaram prozor i osluškujem ptice
(na dohvat su ruke, samo što na dlan ne slete),
ukorenjena u sećanja, u strahove, u tuđe igre,
na zemlji svojoj, a bez pradedovskog zavičaja,
zagledam puteve u talozima prve jutarnje kafe,
u kečevima koji drugima ispadaju iz rukava,
odvojena od sveta, u međuvremenu svih vremena,
zatvaram prozor i svojoj senci na zidu glumim pesnika
koji ume da stavi masku praznine preko maske praznog zrcala.





Мирослав Б. Душанић је рекао... субота, мај 06, 2017

У међувремену ћу да размислим... Гдје стојим и зашто стојим!?

Zlatni Skarabej је рекао... субота, мај 06, 2017


О својој празнини зборим... Сви ми, хтели или не о својим празнинама, понекад, проговоримо... Ја, ево, захваљујући твојој песми пронађох речи за ту своју празнину, која ме прогони. Хвала ти за све речи које си објавио и које су ми изнова, ко и увек до сад, усмериле поглед ка огледалу.

 
Top