0
Мирослав Б. Душанић

Прелазно поколење

Господ је тако хтео да ме створи
У земљи где се монотоно живи;
Промичу дани ни бољи ни гори,
И, сиви, клизе у недоглед сиви.


А сâм сам себи другу душу дао,
И с њоме чежње и потребе нове,
И док ме овде гњечи удес зао,
У пределе ме друге душа зове.


И, шеталица, ја се вечно крећем
Између света чезнућа и ствари:
Један ме гони као крвник стари,
А други кришом посипа ме цвећем.


А судбина ће зато да ме смрви,
И осветничко време да ме згази,
Јер сам ван њега, узавреле крви,
И не корачам по утртој стази.


Пропашћу и ја, и са мном сви они
Рођени с душом немирном, у дане
Ћифтинске страсти и намерне мане,
Кад необичан осећај се гони!


Таква је судба! Нико неће знати
Да некад бесмо први, премда мали,
Колену нашем да смо, као мати,
Нов језик с новим осећајем дали.


Јер Бог је тако хтео да нас створи
У доба кад се монотоно живи,
Кад дани нису ни бољи ни гори,
А људи млаки, једноставни, сиви...


Милан Ракић

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top