0

 Реч и песници

Тмуран кишни дан.
Један од многих. Будућих и прошлих.
Почетком фебруара, Бањалука је обично прекривена снегом. Ниске температуре леде крв у венама. Не и сада. Киша и ветрови што носе све пред собом, владају данима.
- Ако тако настави, неће још дуго - рече Стевка, посматрајући Ђуру Дамјановића који нам се приближавао.
У танком пролетном мантилу с којег се цеде вода и блато, приђе столу и клизну у кожни наслоњач. У једном тренутку, сасвим задубљен у своје мисли, бризну у плач.
- Све су их побили, све…
Стевка се жацну и проли врео чај по тацни.
- Кога Ђуро? – упита зблануто.
- Све. Све… Звали су ме целу ноћ, па сам морао данас отићи на Дракулић да попричам с њима – одговори Ђуро.
Стевка и ја тек тада схватисмо о коме говори. О жртвама из Другог светског рата.
- Боже, како јецају, Стевка, сестро, само да их чујеш… – пројеца он и ухвати се рукама за главу.
Стевка подиже руку и гестовима показа конобару да донесе пиво.
Загледа се у Ђуру с бескрајном тугом, покушавајући задржати сузе.
Деценије поезије које су делили, струјале су ваздухом.
Ђуро узе флашу пива коју је конобар ставио пред њега и изађе из хотела. Излети у олују као да га топлина ресторана гуши.
Стевка се загледа у чисту чашу која је остала за Ђуром.
Сетих се стихова њеног мужа, Ранка Прерадовића: “Имам у глави замисао сунца које би нам у овом тренутку лепо одговарало…”
- Нема више Душка Трифуновића, Бранка Чучка… - рече, више себи. – Шта значи бити пјесник? Цијели живот патиш, тугујеш, слажеш ријечи… На крају нестане и тебе и ријечи…
- Опростите, је ли ова столица слободна? – прекину њене мисли голобради младић.
Она климну главом, а младић подиже столицу Ђуре Дамјановића и примакну је девојци, која је нестрпљиво цупкала ногом.

Далиборка Киш-Јузбаша

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top