0
* 9. мај 1883  † 18. октобар 1955
Све што човек ради одвија се у границама датих околности. Нарочито се то односи на казивање. Оно увек израста из неке ситуације и везано је за њу. Али је, истовремено, не исказује. Оставља је прећутану, подразумева је, што значи да је свако казивање непотпуно, да је фрагмент себе самог и да му животна сцена на којој се родило даје најсмисленије значење. Замислите све прећутане претпоставке без којих је и најпростије математичко правило неразумљиво. Да бисмо га схватили, требало би, и то је неопходан минимум, имати на уму да се оно односи на нешто што се зове наука или теорија. Наука тј. теорија, није ништа друго до ситуација у којој се човек суочио са стварима једног дана на одређеним просторима наше планете. Она траје, у суштинском смислу, већ много векова, па и дан-данас, због чега јасно схватамо то математичко правило. Али, нити је била од почетка света и века, нити је извесно да ће вечно трајати.

Одједном долазимо до парадокса, и непријатног и неизбежног. Наиме: казивање се, превасходно, састоји од ћутања, од ствари које се прећуткују јер су познате или у потпуности неизрециве; на њих се, међутим, као на земљу хранитељицу, ослања свака наша реч, написана или изговорена. Наше речи су, строго узевши, неодвојиве од животне ситуације из које извиру. Без ње су лишене прецизног значења, јасности. Писмом се задржава казивање, али оно може да сачува једино речи, не и живе интуиције које творе целовитост његовог значења. Животна ситуација у којој су оне поникле неумитно ишчезава: време, у свом незадрживом галопу, односи је на сапима. Стога, задржавши пуке речи, књига је сачувала тек пепео истинског размишљања. Да би оно васкрсло и заживело, није довољна само књига. Неопходно је да читалац изнова у себи репродукује дату животну ситуацију из које је поникло то размишљање. Само тада се може тврдити да су реченице у књизи схваћене, те да је негдашње казивање спасено од заборава. Платон каже да су мисли једне књиге само тада наша легитимна деца, јер само тада бивају истински проматране, поново заоденуте у своју првобитну јасност. Али то ће моћи да учини једино неко ко ходи истим путем као и аутор, неко ко је још пре читања и сам размишљао о истој теми те зна њене стазе и богазе.

Када се не ради тако, када се много чита а мало размишља, књига постаје ужасно делотворно оруђе за фалсификовање човековог живота: „Ако се људи уздају у написано, повероваће да су схватили идеје преузимајући их искључиво споља, захваљујући њиховим видљивим ознакама, а не изнутра, својим бићем... Накљукани умишљеним знањима, која нису истински стечена, повероваће да могу да суде о свему, премда заиста не знају ништа и, поврх свега, биће несносни јер, уместо да буду мудри, као што би требало, биће само крцати фразама“, рекао је Платон, пре двадесет и три столећа.

Хосе Ортега и Гасет
(фрагмент из есеја "Мисија библиотекара", 20. мај 1935.)

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top