0

Да би се схватило шта неко стварно мисли, потребно је много више од тога. Али, шта тачно? Како доћи до правог значења речи? Да ли је оно увек везано за особу која их изговара и њено поимање значења тих речи – што значи да мора бити мање или више релативизовано – или је, ипак, апсолутно? На свом путу од извора значење трпи разне утицаје и мења се. Најчешће бива тонирано намером према слушаоцу, и док дође до њега, реч постаје мање или више обојена. Како доћи до провидне, кристално чисте речи која означава првобитну намеру? Тако што ће се избрисати време које се налази између тренутка у коме је унутрашњи импулс обликован у форму речи, и другог тренутка у коме је реч изговорена, то јест пренесена у спољашњи свет? Избрисати време, савладати га, победити... Тешко! А у случају да је и слушање селективно и ствар интерпретације онда је немогуће.

Хммм, сада бисмо требали скренути пажњу читаоцу да је наш Посматрач заборавио на посматрање и занео се у своје мисли. Као што обично ради у таквим тренуцима, тако је и сада склопио очи и наслонио главу на зид поред отворених врата. Споља је пиркао топао ветар, али он није био довољно присутан у овој стварности да би га осетио. Дубоко загњурен у токове својих мисли тражио је једну која би највише одговарала стању његовог духа у овом тренутку који сада траје. Није да мислимо како су то извори мудрости, но, ипак ћемо показати стрпљење и пратити га у томе још неколико тренутака.

Уосталом, шта вреде речи тамо где нема комуникације, нема истинског додира... Шта се уопште може са речима, када их друга страна готово никад не чује онакве какве су стварно? Чује их заглушене својим жељама, очекивањима или страховима... Зар има сврхе изговарати их ако не стижу до одредишта? И да ли је случајно што је и сама ушна шкољка формирана у облику знака питања?... Таласи плове са једне стране... таласи плове са друге... Али се мимоилазе.

Наше стрпљење се показало оправданим, јер се управо дешава оно што смо прижељкивали. Посматрач се нагло тргнуо и отворио очи. Осетио је додир на лицу и преплавио га је страх. Брзо погледа лево, па десно, и схвати да је то само немирно крило завесе коју је понео ветар, па је дотакла његово лице. Истог трена се разбуди и погледа у унутрашњост собе. Оно дете је успело да ослободи ручице и махало је њима, мигољећи се на све стране у покушају да се извуче из немилог загрљаја, али је његова мајка немилосрдно користила физичку надмоћ и није одустајала.
 
Децу уче да говоре. Зашто их нико не учи да слушају? То није једноставно, као што се чини на први поглед. Има неколико ствари на које треба обратити пажњу у истом тренутку, што није нимало лако: ослушкивати тон и боју гласа, и истовремено посматрати очи особе која их изговара, покрете мишића лица, облике усана као и покрете целог тела; све то истовремено пратити и повезивати импресије. А слика се мења у свакој секунди.

Нада Душанић
(Кораци; 1-2, 2010.)

© by Blanca Juan Palau

Постави коментар Blogger

 
Top