Сократ на психијатрији
немојте ми бранити да гледам
небо у комадићима разбијених огледала
јер они што ме учитељем зваху
знао сам како једва чекају
да ми забију нож у леђа
и тако прво мишљах да сам Цезар
али погледајте што сам говорио
ја учим заправо од вас
и свако од нас у души својој носи
комадић једног великог писма
срећа је у сусрету, сретати треба
да се нађе љубав у себи
та ватра што се пали сјенком
оних које тражимо
сјетите се, докторе
кад сам говорио да је самоћа
само вјерност
да је љубав тај обруч од ватре
кроз који води једини пут
до истине
знате ли како је само бљештав
и кратак пут од четири стољећа
тај пролаз који сам давно отворио
у времену ријечима
говорећи да филозофија нити поезија нису
гомиле скупљеног знања
него стање и питање духа
како се човјек уздиже и одваја
од свога времена и земље
како се полијеће
и лети
и не бојте се, нећу вас питати сада
јесте ли икад летјели, докторе
знате ли како је посљедња босанска краљица
окрећући потковице на коњима наопако
успјела умаћи турским потјерама
и како је потом окренула
потковице у времену
да се врати кроз стољећа
и буде ми жена
знате ли да жене умију летјети
носећи своју побијену дјецу
у очима тако вјечито трудне
и што онда знате ви о зачећу, докторе
о, Боже како ми замјере што говорим
с онима што су очито злобни и зли
и зашто само не пишем
пјесме и књиге
али не ради се само о томе
да ми је свако од њих, баш свако
ближи од цврчка или мрава, палминог дрвета
сјетите се, докторе
и тада сам говорио
како књиге не знају ћутати
на мјестима гдје заћутати треба
и говорећи да не знам ништа
проведох живот босим ногама
цртајући своју филозофију по жучним
и ужареним трговима Атине
кад пустих све своје овоземаљско
да ми буде иронија
и увод
први дио разговора
стојим тако наспрам себе самога
док ме оптужују да стварам нове богове
и показујем човјека, пролазе у времену
које градих за њега што стајаше испред
знајући да и комадић незнања
скрити може сав тај раскош
и блијесак истине
…
зато морамо разговарати, докторе
нека Платон напише да нисмо
довољни сами себи
сјетите се
нема праве ријечи за ћутање
нема другог начина да сазнам
куда су пролазили
све то вријеме идући за мном
Мелетос, Анитос, Ликон, Јуда и други
о, Мелетосе, ти чији је даимонион
вриштећи наслутио у мојим ријечима Криста
о, пјесниче злобни
реци ми напокон истину
Менсур Ћатић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар