понедељак, 10. март 2014.

Илија Јовановић: Моје гнијездо у твојој коси

* 25. фебруар 1950  † 06. децембар 2010

Моја домовина
је тамо гдје сам ја.
Моје гнијездо у твојој коси.

Илија Јовановић
(Пријевод са њемачког Мирослав Б. Душанић)

ISBN: 3854356455
Meine Heimat
ist dort wo ich bin.
Mein Nest in deinem Haar.

Ilija Jovanović



4 коментара:

Veselinka Stojkovic је рекао...

Савршено!

Мирослав Б. Душанић је рекао...

За њега су аустријски критичари говорили да је изузетно значајан али шире непознат српско-аустријско Ром (Циганин)-пјесник. За живота су му објављене двије невелике збирке лирике - двојезично издање на ромском и њемачком језику. Илија Јовановић је рођен 25. фебруара 1950. у Румској недалеко од Београда. Био је јединац у изузетно сиромашној ромској (циганској) породици. Завршио је основно образовање у Румској и похађао школу за радничка занимања. Као млад је био присиљен да надничари: сезонски пољопривредни послови, брање кукуруза и слично. Веома рано је сазрео и са непуних двадесет година постао отац троје дјеце. 1971. године одлази (емигрира) из земње и налази уточиште у аустријском главном граду. Али бијег из отаџбине није га учинио нимало срећним. Сатјеран на периферију Беча и аустријског друштва свакодневно је изложен расизму, исмијавању, погрдним увредама и псовкама, називан је "смрдљивим Циганином", "асоцијалцем", пријећено му прогањањем, логорима и гасним коморама. И све је издржао и оћутао двије године тешко радећи у једној фабрици као металски радник. Потом му се досељава супруга а дјеца му остају у Југославији код бабе и дједе. Онда је успио да добије намјештење помоћног апотекарског радника у болници. У том занимању је провео пуних 25 година, и сво вријеме у изузетно лошим увјетима, без дневног свјетла, испод земље осамљен у мрачном подруму гдје су се складиштили лијекови. У жељи да се образује и напокон стекне завршно свједочанство које би му отворило врата у "бољи свијет", упоредо са радом у складишту апотеке уписује се и похађа "Вечерњу школу", показујући велики интерес за књижевност, почиње да "гута књиге" и пише на три језика: на српском, ромском (циганском) и њемачком. Господин Илија Јовановић се временом пронашао и саживио у литератури, радо је наступао на пјесничким вечерима и свим књижевним сусретиима. Његов труд је уродио плодом, постаје популаран, бечка сцена добија занимљивог лиричара, његова поезија проналази пут до љубитеља "лијепе ријечи" - његовим наступом уживо али и у писаној форми преко часописа. Господин Јовановић добија стипендије, које искоришћава за изградњу свог пјесничког стила. Упорност му се исплаћује, једна од његових пјесама је чак и награђена првом наградом.

Мирослав Б. Душанић је рекао...

Аустријанци му напокон приступају мало-помало отвореног срца, из свог ријечника уклањају назив Циганин и почињу да га ословљавају политички коректно као Рома, мада је господин Јовановић за себе говорио да је Циганин. За њега су Роми били политичка одредница, извикана "циганска Елита" са којом се он није могао поистовјетити. Са навршених 5о година (2000.) штампа му се прва збирка пјесама, која бива награђена престижном Теодор-Кернер-наградом (Theodor-Körner-Preis). Ова награда је установљена 1953. године поводом 80-тог рођендана аустријског предсједника Теодора Кернера (Theodor Körner) и додјељује се сваке године ствараоцима из области науке и културе. Новчани дио награде није велики (између 1500 - 3000 €) јер се из наградног фонда обично награђују и стимулишу истраживачи као и умјетници из више области. У 2008. години уручене су му највише Државне почасти за заслуге на пољу међукултурне сарадње у поезији. Његова друга двојезична збирка (на ромском и њемачком) штампа се 2010. године. Иако је по обиму веома скромна за двојезично издање (мање од 100 страна) и прилично малог тиража, ова збирка није остала незапажена. У њој је пјесник опјевао себе, тежак живот Цигана, протјеривања, лутања, сиромаштво, жал за завичајем, снов... За њу је господин Јовановић добио престижну награду и проглашен најбољим лиричарем егзилантске/емигрантске лирике (Exil-Lyrik-Preis, 2010). Нажалост пјесник је те исте године само пар мјесеци касније преминуо у Бечу гдје је и сахрањен, 07. децембра 2010. године на Централном гробљу. Пјесник који је волио слободу, зеленило траве, стазе и шуме, и тешка класја пшеничног зрна посебно када се повијају под ударима вјетра, одлази у смрт у изузетно хладном периоду. Бива покопан у смрзнуту земљу, у земљу у коју је цијели живот био укоријењен...

Veselinka Stojkovic је рекао...

Туга.
Хвала Вам.