0

* * *

Вулкан небодера рига људе
          кроз врата; на небу свјетлуцају звјездана
окна – као упозорење: „Овамо се не смије!“ –
          авионима и птицама… Човјека је касно
упозоравати на оштру нарав стакла,
          на неприродност његове природе;
он није примијетио како је с орбите сишла
          Земља, као из руку – гумена лопта; и године
доживљујућ (проживљујућ) као дане
          (вријеме понедјељака!), не ослабив бдијење,

човјек ће тако остати стајати у сјени
           шест дана од будуће Недјеље.
И на трен затудит ће се гомила: чудак,
           каквих је мало покрај стаклене злобе
освјешћујућ да град је – чардак
           Земље: у лету се пробија у сметове.
А ми, рашчлањујућ ту вијест дана,
           заборавит ћемо, одлазећ у неодложност посла,

чардак, гдје чека гњаважа с мишем,
           писка, шушкање и фразерство.
И не схвативши тако да окно је – тек дио,
           предио безграничног – бес-крај-но-га,
вратимо се у здања – вулкана – раље,
           тихо се радујући формули: живи – цијели.
И, заљубљени у кавез, у жељезни свод
          Тријумфалнога лука, бројећи године,
мрзећи-мазећи, као грб – наказу,
          опјеват ћемо освојену неслободу.

Марина Гарбер


Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top