 |
кроз ватру која гори
посматрам блиједа лица
пурпурне сјене и мјесец
препун крви
и дође ми да вриснем
— што није покопано
нестало је у изгнанству
и нико више не тугује
за игре и костиме
прекасно је
све браве су зарђале
у долини мог дјетињства
Мирослав Б. Душанић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар