0
Мирослав Б. Душанић

Надмоћ метафоре

Изучавалац птица и заљубљеник
У њих и њихов стил којим су издвојене,
Даје у књизи Птице божја створења
Опис готово нестварног сусрета јастреба
Који беше слетео на туђе и нејаког црвендаћа
Који је бранио своје: породицу, простор, суштину.
Та харброст мале птице и ревност у одбрани,
У одагнавању господара шуме и туробног дела неба,
Збунила је и помела убицу: одлетео је јастреб,
Повукао се у пометњи, да разбистри хладни ум.

Чаробан овај опис и црвендаћ о коме ништа не знам,
Не остављају ме данима мирног.
Зграбио сам плен и не испуштам га,
Или је он мене пресрео и, уместо да черупа слојеве,
Он наслаге чисте пене, прозирност неку непознату,
Умеће тамо где с муком се кроз себе пробијах
Да доспео бих до зрачка, и грудвице озарења.

Али, у тој слици не замишљам црвендаћа
Него шеву, птицу коју исто тако нисам
Видео никад, ни чуо.
О њој знам оно што знају песници,
То да шева није земаљски створ,
Она је једина небеска птица
Чије певање до нас допире.
На невидљивог духа,
Који би хтео да утеши земљу
Личи њена лака, неуморна песма
И ништа не кошта.

Иако носи сиви оскудни капут,
Шева је облак ватре и даје крила плавој дубини.
Она је оштра стрела која јури сребрном сфером
И изазов је свим метафорама облика и боја.
А опет, ми не знамо шта је она,
Какве су радости силне у њено срце стале.
Земаљске песме такав божански занос
Не познају,
Тај занос који буди оно најчистије у нама.


Мирослав Б. Душанић

2.

Да сам је чуо, и ја бих као Шели уздрхтао
И хитнуо жељу ка њој:
Кад би ме научила половини радости
Коју твој мозак мора да познаје
Тако луд склад потекао би
Са мојих усана
Да би свет слушао, док сам ја само
Биће које слуша.


Ја сам и биће које чита, додао бих.
И брани свој посед од те тако заводљиве
Прозирности неба; моја душа
Радости земаљске упознаје и присваја,
Да би с њима лакше прхнула.


Ја знам да свет, крилима и моћима
Јастреба опремљен, откуцаје
Мога срца слуша.
И знам да га збунити не могу
Оскудним оделом, недаћом својом,
Ни тужбалицом, нити срџбом.


Ни надом, ни вером.


Али стварам и наду, и веру
Да могу изаћи на крај с напасником
И отерати га лако, без туге,
У дирљивом призору чији ће сваки детаљ
Упијати и памтити, сакривен у паперју,
Посвећени изучавалац и заљубљеник.


И да ћу заједно с њим у том часу
Опет осетити силну надмоћ
Која ме повремено обузме и снажи,
Иако доказа нема.


Живорад Недељковић

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top