0

Лепота спаљене спознаје
(Ватра Ђордана Бруна)

Смеју се недеље на златним капцима катедрала,
пробија зрак, топлоту расипа о зидине,
заклоњен облаком дима измичеш лажима.
затвараш очи, букнеш и угаснеш:
чуваш свој задњи призор за сећање.

Да сам раније стигао на Campo dei fiori
не би отровнм ваздухом горело нејасно питање,
не би ти босе ноге смртиле ломачом,
не би овенчан ватром гледао лепоту спаљене спознаје.

Њихова страст је пала на родне године,
њихово сунце жари по усијаној плочи:
Не би ни дрвећа, ни воде у њиним очима,
пустош је та, што гори људски ум у пепео.

Да сам пуним једрима бродио низ ветар
и коња потер`о по правди небеских путева
да стигнем, да склоним руку џелату
и смирим звер у онима што пустоше мисао
на Campo dei fiori:
Пламен би остао неокршчен, пепео израсрао у тело,
светина заиштала опроштај.
А дух?

Нек знају, нек воле, нек памте:
никад не гори по ломачама,
старији од Сунца, од неба,
од некаквог згаришта:
Eppur si muove!
Eppur si muove,
fratello Galilei!
Земља је ипак округла!


Небојша Ђорђевић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top