 |
| Мирослав Б. Дшанић |
То куда непроход им,
чудно ми се отвори пут,
То куда ступај их лаки,
стукнем, брале.
Плач и смех врве у вреви,
букћу као смола,
бледи преносе тугу.
И ја бих у вреви да врвим,
осама на тргу ме снађе,
тишина њином хуку:
куд они шестарим,
са рујних лица штијем лобање коб.
—
Прострели, о прострели ме раба.
Промину њином
сабласно ово остајање.
Прострели, о, прострели.
Камен да сам на веки.
По мојој сенци да мере
смираје и свитања
на тргу.
Момчило Настасијевић
 |
| Мирослав Б. Дшанић |
Нема коментара:
Постави коментар