0
Мирослав Б. Дшанић
Осама на тргу

То куда непроход им,

чудно ми се отвори пут,

То куда ступај их лаки,
стукнем, брале.

Плач и смех врве у вреви,
букћу као смола,
бледи преносе тугу.

И ја бих у вреви да врвим,
осама на тргу ме снађе,
тишина њином хуку:

куд они шестарим,
са рујних лица штијем лобање коб.



Прострели, о прострели ме раба.
Промину њином
сабласно ово остајање.

Прострели, о, прострели.
Камен да сам на веки.

По мојој сенци да мере
смираје и свитања
на тргу.

Момчило Настасијевић


Мирослав Б. Дшанић

Постави коментар Blogger

 
Top