0
Мирослав Б. Душанић

У знаку смрти

очекивали су да се смрт заувијек удаљи
и оде друмом
са првим гласом пијетла испари
као кап росе
одмах по изласку сунца
и никад не врати у њихов мали сокак

неки су маштали да се заглиби
у мочварном тлу
и остане да грца у рђавим водама
изван села

само кад би могли да је загризу
као јабуку
поједу или оставе да се њише на грани

нека је сажеже сунце
нека је бију вјетрови и кише
док не отпадне и иструли

ко зна колико дуго би тако занесени
и уљуљкани
сањали звијезде трепталице
чаробне фењере
који се пале и гасе
да их с времена на вријеме не пробуде
жалосни крици нарикаче

и схвате да се смрт поново огласила
да није ни сморена
ни забрављена у непознатом предјелу
већ живахна и свеприсутна
као да из њиховог мјеста није ни одлазила


Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top