 |
| Мирослав Б. Душанић |
Миодрагу Павловићу
Опет смо на почетку, као у предворју пакла.
Будимо заспале векове, мртве зовемо за сведоке,
живе стављамо на све кушње.
На старе и нове заставе
вешамо живе ране.
Домове, дворишта, сваки прилаз,
закрчавамо давним заслугама,
неизмиреним дуговима,
негда учињеним доброчинствима,
самарићанским делима и кривњама
које разграёују прошлост, затамњују
будућност. У собе смо пустили страх,
боље, опасне пизме. Као да смо све зачарали,
као да смо све дотакли наличјем свести.
Кључа котао (не)истине, клија упорно семе зла.
Свуд се тешко дише.
Треба, дакле, све испочетка.
Да проветримо сваки кутак, да уразумимо
сваку реч. Свакој ствари да наёемо ново
право име. Да отворимо двери,
да изиёемо на пут, да кренемо
за васцелим умним светом.
Јер, ко зна, сутра, можда ће се све ово
поновити. Као урота, као казна,
као наказни прст злосрећне судбине.
Вај!
31. децембра 1990.
Ристо Василевски
/Copyright © by Risto Vasilevski & Balkanski književni glasnik – BKG, 2014./
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар