 |
| Мирослав Б. Душанић |
човјек може до извјесне мјере
да освијетли неке узроке свога
пропадања, али ја још увијек
не знам, куда ме води овај пут
небо озвјездано ...
простор претрпан
окрутан
у луку свјетлости испуњен трњем
и стварима из свакодневног живота
(урлик
и плач ока које мучи и размишља)
на рушевинама цвјетају дивљаке
чопори дивљих паса и змије
на ушћу велике ријеке
у огледалу душа моја заведена
куда да кренем анђеле ...
око ми варљиво
а срце не види
Мирослав Б. Душанић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар