 |
| Мирослав Б. Душанић |
Вријеме је да напокон кажемо
ту прећутану истину: Постоје
ником потребни људи
који носе Печат истребљења
и Сеоба
Људи који су упознали лелек
минулих стољећа
опору земљу и глад
препород варвара
њихов смртоносни поход
гњев ватре и грознице
хук стопа
звекет ланаца и мрак ћелије
Људи који су упознали
језу и дрхтај
затезања омчи и сакаћења
живодерства и распећа
ране и крв
сахране у збјеговима
и беспућима
очајање и безименост
у туђини
без краја и извијесности
Вријеме је да напокон кажемо
ту прећутану истину: Постоје
ником потребни људи
(17. јун 2012./01. мај 2014./04. септембар 2015.)
Мирослав Б. Душанић
Објављено: КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, Лист за књижевност и друштвена питања; год. LXVII, бр. 1244; Београд, децембар 2015.
 |
| Мирослав Б. Душанић |
4 коментара:
Одлична песма, Мирославе. Изузетна...
Последњи стих је сувишан, оно
"а то су они у избјеглиштву"
јер је и без њега то јасно.
Ако је нисте објавили, пошаљите "Књижевним новинама", уз још две-три песме.
Хвала Вам!
Што се тиче примједбе, сасвим је основана...
Многи од мојих текстова су још „сирови“, морају извјесно вријеме да одлеже,
да би били обрађени и добили своју коначну верзију...
Пјесма је написана „из цуга“ и тако постављена на блог.
Осим на мом блогу, пјесма није објављивана...
Ако се одлучим/усудим да је са пар блиских пјесама понудим
за објављивање, кориговаћу је...
Пријатељски поздрав!
Душанић
Ах, да... Већ сам једанпут на њој нешто кориговао, не знам зашто сам се при том одлучио и за овај посљедњи стих...
Урадићу то поново...
У праву сте, поштовани господине...
Постави коментар