Природа је дисала умирујућом лепотом и снагом.
Та зар је људима тесно живети на овом прелепом свету, под овим бескрајним звезданим небом? Зар се, усред ове заносне природе, може у души човековој одржати осећање мржње, освете или страст за истребљењем себи сличних? Све што је рђаво у срцу човековом требало би, чини ти се, да ишчезне у додиру с природом — тим најнепосреднијим изразом лепоте и добра.
Та зар је људима тесно живети на овом прелепом свету, под овим бескрајним звезданим небом? Зар се, усред ове заносне природе, може у души човековој одржати осећање мржње, освете или страст за истребљењем себи сличних? Све што је рђаво у срцу човековом требало би, чини ти се, да ишчезне у додиру с природом — тим најнепосреднијим изразом лепоте и добра.
Лав Николајевич Толстој: Препад
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар