2

Као што се да видјети, на фотографијама нису шљиве...



Стабло шљиве сам, у ових двадесетичетири године колико сам у изгнанству, видио можда три пута. И то увијек на пропутовању. Зреле плодове познајем само из самопослуге. Немају неки посебан укус, али их супруга купи да би направила фамозне кнедле. Нешто су укусније оне из турског маркета, али се брзо распродају. Тако је то када се живи у урбаној средини, високо развијене индустријске земље. И сасвим је разумљиво, да и пекмез од шљива купујемо. Понекад добијемо теглу домаћег из Србије. Хвала пријатељици Елени! Тада су ми палачинци најслађи...


Шетајући запуштеним шумарком (необична ријеткост), сасвим случајно откријем ово „чудо природе“ и направим пар фотографија, одушевљен као мало дијете. Док сам их убирао и касније, наслоњен на стабло букве, једну за другом стављао у уста, као на филму низале су се помало хаотичне слике из завичаја. Слике из мог дјетињства. Неке и нису биле пријатне...


постоје слике које бих најрадије заборавио
нпр. мајчин израз лица док гледа у тегле
брижно припремане за пекмез од шљива
које би остајале празне и уредно наслагане
на сталажи да цијелу годину скупљају прашину
јер је изненада љетна олуја с вјетром и ледом
уништила сав род у нашем малом воћњаку ...


Мирослав Б. Душанић

Објављено: БАШТА БАЛКАНА, (Matural. Life. Style. Web. Magazine.); 2. јул 2014.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

Rachel је рекао... уторак, јул 01, 2014


Da nasche ich doch gleich von deiner Hand weg, lach, so muss ich nicht ins stachelige Brombeergestrüpp :)

LG, Edith

Мирослав Б. Душанић је рекао... уторак, јул 01, 2014

Kein Problem! Das mache ich doch gern...

 
Top