Кад време није улазило у нашу песму
у речи које си зачарала и затворила
у своје чари у њихов сан да им се сан деси
Кад сам се са собом растајао
тумачећи библију додира испирајући злато
из најфинијих божићних посланица
у пророчанства стављао пророке саме
Када се око твојих прстију окретало моје тело
бивало светлост у прстима гашена хтео сам
да се помоли вода и таласи побожни буду
у цркви изграђеној на крају сазвежђа
за венчање наших будућих ћутања
Кад је време заобилазило нашу самоћу
од бдења ткасмо платна и поруке
да потомцима хлеб и вино на причешћу буду
Кад време није улазило у наше очи
веруј ми за мало се нисам у тебе
претворио
Јевросима Ристовић
/Домети, јесен-зима 2009; двоброј 138-139/
Нема коментара:
Постави коментар