субота, 05. јул 2014.

Мома Димић: ВЕЛИКИ ПАЛИКУЋА

* 28. фебруар 1944 - † 08. јун 2008
Понекад путујем никуда 

Ја који сам одавно већ
склопио савез са свим путевима
са свим часовницима
па и онима што занавек
да раде престаше
изађем понекад до
станице аутобуске
Седнем уз чашу воде
загледан у даљине
што се разилазе
ту одмах
убележене већ у рецкама
гумених точкова
Ресторан се двапут на час празни
следећи неумитно кретање казаљки
Ево, пуни је сат
и путници се гужвају ломе
грабе
сваки на свој перон
и полазак
Само време и ја
терамо и даље по своме


Мирослав Б. Душанић
Подземна железница

У исту улазиш опет
пећину
из које се излази
ко да у њој ни био ниси
никад
Кртичњак се разори
под звезданим точковима страшним
под пазусима несаних утви
и ево отуд
световима доњим
призивамо једни друге
у очају
ко што чине већ мртви


Мирослав Б. Душанић
Зид

Уз зид притеран
Док упредаш
С прста на прст
Све којешта
Ко пусти паук крсташ
Још увек одлажући доба
За свој крст
Сумрак се спушта
Више дрвореда
Па у собу ту
И преко пожутелих ребара
Пећи на пару болничку
Још једно светло не пали
Ионако сва већ горе
Тамо доле
По друмовима


ISBN: 978–86–7191–160–3

2 коментара:

Negoslava Stanojevic је рекао...

UMESTO PESME ZA MOMU DIMIĆA

Mogla bih da napišem pesmu za Momu Dimića
Šarenu kao ciganski krevet i kratku kao san
Duboku kao čaša vode uz koju je znao da sedne*
Zagledan u kazaljke na satu, u prolaznost, u vreme
U perone, neke izlizane gume, u putnike i puteve
U neka lica, u nečije zenice, osmeh nečiji i tugu neku
U gužve,dolaske, odlaske, praznine, nigdine i daljine...
Ispevala bih šarenu pesmu za Momu Dimića, poetu
Al' već je, evo, puni sat kako sedim nad belim papirom
I kako tražim neke reči u njegovim pesmama neprisutne
Jer ne bih da mi neko zameri kako sam, ne daj Bože
Ukrala stih ili reč Mome Dimića, pa još u pesmi za njega
Koji je znao da svaka reč može da bude pesma
Ako znaš gde reči da metneš pa budu stih il' rima
Pa pošto ne nađoh te reči, jake I jasne, nepohabane
Nek ovo bude umesto stvarne pesme za Momu Dimića
Koji je zauvek otišao nekim od onih puteva
U koje je gledao dok je posmatrao svet uz čašu vode

* http://poetaza.blogspot.com/2013/10/blog-post_8061.html

Мирослав Б. Душанић је рекао...

Драга Негослава, обрадован сам Твојом (коментаром-)пјесмом. Ја сам је обзнанио данас на првој страни мога блога, јер јој је ту и право мјесто. Овдје би остала помало скривена...
Поздрав!