Ранко Јововић: Двије пјесме

Слава 

Нијесам ја рођен  

Да се радом окупам у башти  
Да се радујем цвијету и трави  
Ја сам у градском стијењу заглављен  
Ја мрачне пољупце славим. 

Мајку су ми уграбили анђели  
Оца убиле убице  
Љубе ме моја дјеца као слијепца  
Поезија ми нагрдила лице.

Вјечно робовање и ослобађање  
Ми дојадило 
Живот ми тешко изгнанство  
Слава је Бог, али и ништавило  
И братство. И разбратство.

Ранко Јововић

Шта је човјек без подвига Господе

Мало је старих Црногораца на свијету
Уопште мало је Рођених Срба
Остало је распршено у збјеговима
По периферијама великих градова
Продају, нуде част, цигарете, помаде
Пертле и свакојаке ђинђуве
А понеки црну, турску траву
Звану куга.

У Горском вијенцу још крваре, зборе и творе
Косовски прваци и премудри Божји свештеници.

Старих Грка и нема
До у Илијади
Можда у Хелдерлиновим усјевима-виноградима.

Руси – чувени Царски народ
Људи од части и Оружја
Пјесници у сваком подухвату
Пјесници и у злочину
Још пламте само у пламену Толстоја и Достојевског.

Што рећи о Енглезима
Да нема Шекспира, не би се ништа знало
О њиховој уклетој величини –
Била би то једна бивша Империја
Страх и трепет
За ионако понижене афричке народе-племена.

Зар потонуше умни, ал силовити Пруси
Гетеова и Ничеова наука још нас сјећа
На младост човјечанства
На обнову Античке Љепоте,
Данас, њемачки дух је – крв економије.

Самурај би био спрдња
Или убица из ниских побуда.

Кинези, који су измислили Слободу и Звијезде
Барут и Јапанце
Прије но је гранула Зора и стишала се Тама
Ено су се преобразили у мраве.

Французи,
Некако постојанији и духовнији –
Тај Галски сој још траје,
Али и они су били.

Нема више Старих Народа
Постоји само Њихова Поезија о Њима
И нема наде да ће се поново Родити
Једном Рођени.

Ранко Јововић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић