 |
| Мирослав Б. Душанић |
за Петру Крдуа
Ништа на том упокојеном тијелу
није било мртво:
немирна коса
(као и у Матошевој песми
о мртвој драгој)
замишљено уснуло лице.
Пркосно ћутећи
као да наставља
далековиду мисао,
речи које су се
најзад оваплотиле,
добиле његово име
и више нису метафоре и синоними
већ само суштаство.
Песник је пробуђени део
универзума,
живи неспокој материје
шкољка меланхолије.
Преображен
у чисту спиритуалност
надраста бол оних
што га оплакују
показујући надмоћ духа.
Тако оприсутњеног
положише га упакованог
у трајање.
У земљу
као Мојсија у корабљу
да опет изрони
да га сачува
од Демијурга
за уцељење
зрна и плода.
Милица Јефтимијевић Лилић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар