0

За старим Катулом

Da mihi basia milia, deinde centum,
Deinde altera milia, deinde secundum centum...
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
 

Ne quis malus invidere posset
Cum sciet quantum fuisse basiorum.


Та радозналост, та злоба оголела,
Злурадост свêта – мрска посада
Слободе наше, што је волела
Живот без мржње и без немира –
Све је то беда, моја премила;
Друштво је тешка, мучна досада,
Коју је хладна судба спремила
За наша срца, робље свемира.

А бити без људи, и бити увек сâм,
Зато нам треба бити одвећ јак,
Имати своју веру и свој храм
И храбро ићи кроз пустош и мрак;
Лупати тело, рањавити дух
Кроз низак, тесан и мемљиви трем;
Немати утеху за насушни крух;
Самоћа је увек бол дубок и нêм.

Између очаја самоће и беде
Живота у друштву, живота без боје,
Зар, драга моја, једино не вреде
Часови кад смо бивали нас двоје
Сами, под небом ил’ међ четир’ зида,
Предани увек вољно једно другом,
Предани без греха, без сумње и стида,
Срећни у брбљању и ћутању дугом?

Тада је срећа била чиста, проста,
Задовољство које не наноси гриже;
Било је снаге што из сплина диже,
Љубави, страсти и нежности доста,
И пољубаца, пољубаца много...
Јер то нам треба да би живот био
Ако не разумљив, а оно бар мио,
Да би се – и кратак – издржати мог’о.

Сима Пандуровић

/Сима Пандуровић: Дворана младости, Суботица 1955,  
Избор стихова начинио је Ђуро Гавела, он је написао и предговор/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Постави коментар Blogger

 
Top